Ustaneš ujutru pre prvih petlova, u sred crnine koja obavija grad zimi i pomosliš – „Šta će meni ovo u životu?“
Baš su ovo bile reči koje su mi prolazile kroz
glavi pre godinu dana dok sam, poput mnogih beogradskih studenata, ustajala u 4
ujutru da stignem na posao. Bilo je to mračno vreme u najmanju ruku, hladno i
dosadno. Sati su bili dugi, noge su me bolele svakog dana od trčkaranja između
stolova, a osmeh mi je gasnuo sa svakom novom porudžbinom kafe. Plata je bila
dovoljna da poželim da se upucam, i mesec bih preživela na bakšišu, jer je firma
(koju neću imenovati) smatrala da je bakšiš deo plate, pa se stoga morao
deliti na ravne časti među zaposlenima. Nema veze što moj dragi kolega sedi i
puši već treću cigaretu sa redovnom mušterijom, kafeniše sa svojim „on and off“
devojčurkom i ignoriše me svaki put kad od njega tražim da obriše pod.
Povrh svega ovo je tada bio posao san snova za
mene. Šta ćeš!? Dođe period kad nemaš sreće i kad moraš, kako znaš i umeš,
da skrpiš novac za fakultet. Naravno, profesore nije briga što si prethodni dan
provela devet sati na nogama umesto sedam i po, ili što ti se smena završila
posle ponoći. Na kraju krajeva, novac je novac, a kako dolaziš do njega je tvoj
i samo tvoj problem.
Svaki put kad
pomislim da mi je život loš ili težak setim se ovog i sličnih poslova koje sam
radila u prošlosti. Nisam od ljudi koji su sposobni da predugo sede, stoje ili
egzistiraju na istom mestu, pa se može reći da sam zbog toga imala pregršt
najrazličitijih zanimanja koja su dostupna u Beogradu.
Slušam često
ljude kako se žale da posla nema, a da i kad nađeš treba ti veza itd. Svi smo
čuli ove priče i pričice, kako od onih bliskih nama tako i od onih čiji
ljubitelji nismo. Prosto, količina ljudi koja voli da naznači kako im je teško
u životu se povećava iz dana u dan, ali kada im ponudiš posao pogledaju te kao
da si ih prokleo. A ne! Nije ta pozicija za njih, nemaju oni vremena za takav
posao i slični izgovori.
To su trenuci kad
pomislim da manjak zaposlenih u Srbiji možda i nije greška vladajuće partije i
političara, već da postoji negde duboko u svakoj osobi sa ovih prostora.
Znam.. Svi mi volimo viceve o tome kako su Crnogorci lenji, ali nikad ne
razmislimo da li smo na istom nivou sa njima samima. Na kraju krajeva, mi svi
hoćemo da radimo, ali ne bilo šta – mi bismo da biramo. Nema veze što ti,
prijatelju, ne poseduješ nikakvo iskustvo, znanje ili sposobnost – tebi treba
posao POSAO! Tebi treba neka dobra direktorska fotelja u kojoj bi da
zaglaviš svoje lenjo dupe i psihički mučiš one koji, ustvari, žele i znaju da
rade.
Ja verujem da
nekima to polazi za rukom..... Onima koji imaju veze i vezice da sebi izdejstvuju
takve pozicije, ali tebi, mali čoveče, treba jedan dobar šamar da te vrati u
stvarnost.
Pozicija se zaslužuje, veoma retko dobija, a još
ređe poklanja.
